Sunce u Raku kao osećaj za dom, porodicu, korene, narod, domovinu nikada ne prestaje da gori. U svemu tome može se prepoznati Petar Kočić, pisac tuge i prkosa, večiti borac za svoj narod.
Rođen pod težinom tuđinske čizme, Kočić nije znao za spokojno detinjstvo. Rano ostaje bez majke, a život ga odmah suočava sa surovom stvarnošću, siromaštvom, nepravdom i ropstvom. Iz te težine sija ljubav prema narodu koja nije bila prosta emocija, već večita borba.
Kočić je disao sa svojim narodom, krvario njegovim ranama i plakao njegovim suzama. Njegove pripovetke nisu samo književna dela, to su jauci srpskog seljaka iz Bosne, ugušenog austrijskom čizmom i aždajom birokratskog sistema. Kroz lik Davida Štrpca, kroz satire protiv carske vlasti i bezdušne administracije, Kočić ne piše, on vapi, on udara, on galami svojim perom kao oružjem istine i bol naroda pretače u reč.
Svaka njegova rečenica nosila je teret vekovne nepravde. U njegovim delima čuje se škripa plugova i jecaj sirotinje koja nije znala za pravdu osim one iz pesama i mitova. Kočić je bio njihov glas, oštar, jasan, bez straha i nije mogao da ćuti dok se njegov narod davio u glibu bede i nepravde.
Nije mogao da gleda kako njegov narod trune u bedi, obespravljen, gladan i mučen. Seljak, radnik, siromah bili su mu svetinja. Pripadnost svom srpskom narodu bila mu je u krvi, kao zavet. Znao je ko je, kome pripada i zašto mora da govori čak i kad zna da će ga to skupo koštati.
Borba za narod bila je borba za dušu. Njegova reč je svevremenska, ima težinu jer nije izašla iz komfora, već iz patnje, iz srca koje je kucalo zajedno s narodom.
Ipak, u tami njegove borbe postojala je svetla tačka, a to je bila Milka. Ona nije bila samo njegova supruga, već tihi svedok njegove unutrašnje borbe,verni pratilac i saputnik. Milka je uz Petra ostala i kad su svi drugi odustali. Bila je uz njega u trenucima stvaralačke snage, ali i u danima kada ga je ludilo lomilo i tišina razarala. Nakon njegove smrti, ostala mu je verna do kraja života i nije se nikada više udala, iako je živela dugo. Ta tiha i postojana ljubav bila je poslednji dom jednog nemirnog duha.
Njegova rana smrt u duševnoj bolnici u Beogradu nije bila kraj, već tragični epilog jedne epohe, sudbine jednog naroda koja je stala u jedan život. Psiha mu je posustala, ali duh nije nikada nestao. Sunce u Raku nosi snagu pripadnosti svom narodu zbog težine prošlosti. U njegovoj duši je ista rasla do pucanja. I dok je hodao kroz Beč, Sarajevo, Banjaluku i Beograd, dušom je ostajao uvek u zavičaju, u Zmijanju, sa svojim narodom. Ali, svet koji nije umeo da sluša, nije ni znao kako da izleči. Kočić je sagoreo iznutra, ne od poraza, već od previše ljubavi i prevelike patnje.
27. avgusta 1916. godine, u tišini beogradske Duševne bolnice, poznate kao Doktorova kula, izdahnuo je Petar Kočić. Tragična ironija sudbine-ta usamljena soba, zaključana iznutra bolom i ludilom bila je jedina sloboda koju je veliki pisac dočekao.
U okupiranom Beogradu zabranjeni su bili svi javni skupovi, čak i pogrebne povorke. Nije bilo govora, poslednjih reči, suza ni tuge. Sanduk za Petra Kočića napravio je pacijent u bolnici koji je dobio Kočićev stari kaput.
Telo pisca položeno je na čaršav u drveni sanduk, sa cvećem oko lica i jabukama uz čelo i obraze. Sekretar bolnice, Milan Jovanović Stojimirović, zapisao je da je pisac izgledao kao da se blago osmehuje, spokojno, prkosno, kao u inat svemu.
Nije bilo poslednjeg celiva pre zatvaranja sanduka, nije bilo nikog njegovog. Sahranili su ga ostali pacijenti iz duševne bolnice. Da ga ne bi sahranili gologlavog i bosonogog, na noge su mu obuli par crvenih papuča iz bolnice, pronađenih na brzinu, kao poslednji, ljudski čin poštovanja.
Stojimirović je zapisao da je neko, u jednom trenutku, na glavu Petra Kočića, velikog Srbina, stavio srpsku šajkaču…
U svetu koji mu nije dao ni hleb, ni mir, ni grob s počastima, Kočić je ispraćen šajkačom, simbolom srpskog naroda, kome je i posvetio život. Otišao je kao što je i živeo-kao sin svoga naroda, uzdignute glave.
U susret Suncu u Raku, Petru Kočiću, čoveku koji je bio i majka i otac svom narodu, nežnom i besnom, ranjenom i ponosnom.
Njegova borba je večna jer gde god gori ljubav prema narodu i pravdi, tamo sija i njegovo Sunce.
