Laza i Lenka-ljubav ispred svog vremena
Sunce u Vodoliji osvetljava priču ljubavi na način koji nije mogao biti razumljiv tadašnjem svetu, a današnji možda tek počinje da razume. Neke ljubavi ne mogu da stanu u društvene norme, ni u kalupe epohe. One su prevelike da bi ih svet razumeo, previše slobodne da bi se pokorile pravilima. Takva je bila ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski-strasna i duhovna, uzvišena i neponovljiva.
Sunce u Vodoliji-povezanost slobode i genijalnosti.
Laza Kostić je bio pesnik, filozof, političar, esejista, prevodilac, erudita i osobenjak, jedan od najučenijih ljudi svog vremena. U njegovom umu stanovali su i Gete i Šekspir, i Hrist i Homer. Govorio je više jezika, pisao i stvarao na način svojstven samo velikima, a u srcu je bio pesnik koji je verovao u ideju uzvišene ljubavi.
Ona, Lenka Dunđerski, ćerka čuvenog vojvođanskog veleposednika Lazara Dunđerskog, bila je mnogo više od lepe bogatašice. Obrazovana, načitana, govorila je strane jezike, čitala klasike, volela umetnost i filozofiju. Bila je devojka ispred svog vremena, duhovno sazrela daleko iznad svojih godina, previše umna i velika za svet koji ju je gledao samo kroz prizmu udaje.
Upoznali su se kada je Laza već bio u zrelim godinama, a Lenka tek postajala žena. Očaran njenom pameću i duhovnom lepotom, brzo je shvatio da nije reč o prolaznoj zaljubljenosti, već o susretu dve srodne duše koje se prepoznaju bez reči. Ona nije bila samo lepa žena, bila je oštroumna, mogla da mu parira u bilo kom dijalogu rečima i pogledom koji ne nalazimo često. On je prepoznao u njoj nešto što je prevazilazilo godine, stalež, pa čak i samu realnost.
Ali, društvo nije moglo da proguta njihovu priču. Razlika u godinama, razlika u položajima, statusu, očekivanjima, sve je bilo protiv njih jer njihova ljubav nije bila prikladna. On je bio gotovo trideset godina stariji od nje, sa kredibilitetom intelektualca, poznatog u intelektualnim i javnim krugovima, a od Lenke, kao devojke iz visokog društva, očekivalo se da se uda po pravilima sredine, a ne srca. U očima sveta, njihova bliskost bila je sumnjiva, neprimerena i, jednostavno, nemoguća.
Laza Kostić, sa Suncem u Vodoliji nije odstupio zato što je nije želeo. Ta ljubav bila je uvek prisutna na distanci, u srcu i stihovima.
U toj unutrašnjoj borbi između želje i dužnosti, nastaje tragedija. Laza Kostić postaje sebi sudija, želeći da zaštiti nju od sebe. U pokušaju da pobegne od osećanja, ženi se drugom. A Lenka…
Lenka umire u svojoj 25. godini, zvanično od tifusne groznice, a biće da joj je srce prepuklo. Možda od tuge, a možda od tihe borbe koju je vodila unutar sebe jer biti slobodna, obrazovana i svoja u 19. veku značilo je biti osuđena na nerazumevanje okoline.
Laza Kostić je njenu smrt nosio kao tiho prokletstvo. Tuga mu nije bila teatralna, već večna. Pretočio ju je, godinama kasnije, u ono što je, možda, najlepša srpska ljubavna pesma svih vremena, Santa Maria della Salute. Pesma je posveta neostvarenoj ljubavi, čežnji, krivici i oproštaju, pokajanje u stihu, lična liturgija izgubljenoj ljubavi. U njoj se pesnik obraća Bogorodici moleći je za oprost. Ne traži da se ljubav vrati, već samo traži da mu se oprosti jer nije umeo da je sačuva.
Lenku naziva senkom jer joj nije dozvoljeno da postane stvarna. Ta senka nije hladna ni zaboravljena, rasipa se po svakom stihu.
Molitva u njoj nije lični vapaj, već univerzalna poruka svim ljubavima koje nisu smele da se dese jer prevazilaze okvire i pravila vremena.
Sunce u Vodoliji ne živi obične priče, živi ljubavi ispred svog vremena. U susret Suncu u Vodoliji sećamo se ove ljubavi koja i danas inspiriše.
