Teme za razmišljanje

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, pisac ukrajinskog porekla, iako je stvarao na ruskom jeziku, njegov senzibilitet i inspiracija duboko su vezani za ukrajinski prostor i njegovu narodnu kulturu.  Potiče iz porodice ukrajinskih kozaka. Otac mu je bio zemljoposednik i amaterski pisac, sklon pozorištu i književnosti. Upravo je on kod sina probudio interesovanje za umetnost. Na porodičnom imanju u Vasiljevki često su se organizovale pozorišne predstave u kojima su učestvovali i članovi porodice i kmetovi. Gogolj je tu prvi put osetio čari scene, glume i pripovedanja.  Kroz školovanje nije važio za uzornog učenika, ali se isticao duhovitošću, talentom za pisanje, crtanje i glumu. Pokretao je školske listove, pisao satirične tekstove i učestvovao u predstavama. U Petrograd je došao 1828. godine sa velikim ambicijama, ali i bez sigurnih prihoda.   Povezao se sa krugom mladih pisaca i upoznao Puškina, koji je presudno uticao na njegov razvoj. Gogolj je počeo da objavljuje pripovetke i postao poznat kao pisac u čijim se delima mešaju humor, ironija i duboka tuga.   Život u prestonici bio je težak. Radio je kao činovnik i privatni učitelj, upoznao bedu sitnih službenika i licemerje birokratskog aparata i ta iskustva će kasnije oblikovati njegovu književnost.  U pripoveci Šinjel Gogolj prikazuje sudbinu sitnog činovnika Akakija Akakijeviča čiji se život

Merkur u Ribama i misli u slikama, intelekt koji svet i sanja i opisuje rečima u kojima je misao kao voda-obojena senkama, intuitivna, prepuna vizija i snova.  Jovan Dučić, pesnik, esteta sa manirima i visokim standardima, mislio je u metaforama, slikama koje se prelivaju jedna u drugu i rečima koje otkrivaju samo ono što treba. U njegovim delima dominira duhovna potreba, puna određene

Ovde nema granica, a svet se gleda iz ugla koji drugi samo pokušavaju razumeti. To su reči slobodne, buntovne, vizionarske.  Merkur u Vodoliji ne traži da bude shvaćen. Virdžinija Vulf je tražila istinu, makar ona i bolela. Svest nemirna, prozirna, a beskrajna. U njenim romanima  Ka svetioniku  i  Gospođa Dalovej reči su kao strujni napon, bez pretpostavljene logike, a svaka

Merkur u Jarcu- stabilan, odmeren i mudar. U njemu se spajaju iskustvo i odgovornost. Ovde je reč kao trag u snegu koji ni najjače sunce ne otapa.  Tako je pisao i Branko Ćopić, rečima iza kojih se krije odgovornost i hladnoća, kao staro ognjište napuštene kuće. Istina nije u praznom govoru, već u tišini sela,

Merkur u Strelcu je um koji u moru informacija traga za smislom, želi da pronikne u srž, da proširi svest. To je čovek koji pita,

Merkur u Škorpiji-govor koji prodire ispod površine, reči koje se ne plaše istine i misao koja nije fikcija. Piše iz lične potrebe nužnosti, sa namerom da razotkrije ono što je potisnuto, prećutano ili zabranjeno. Upravo to se prepoznaje u stvaralaštvu Dragoslava Mihajlovića.  Njegova proza ulazi u najdublje slojeve ljudske psihe, strah, krivicu, poniženje i moralne lomove pojedinca koji se suočava sa represivnim sistemom. Prošao je Goli otok i piše kroz traume koje pretvara u jedinstveno svedočanstvo. Ovde iskustvo postaje sredstvo surove istine, a reči oružje koje istovremeno ubija i oživljava.  U romanima Kad su cvetale tikve i Petrijin venac pisac

Merkur u Vagi je um koji meri svaku reč kao dragulj, arhitekta lepote, graditelj mostova stilom koji hoda elegantno, odmereno, sa nepogrešivim osećajem za sklad.  Hazarski rečnik Milorada Pavića je delo u kome ništa nije rečeno direktno, a sve je rečeno do srži. Jezik je diplomatski, elegantan, razumljiv svima. Ispod površine svaka rečenica je zamka, most koji vodi ili u svetlost ili u ponor.  Pavić nam ne daje priču, već ogledalo od razbijenog kristala koji svaki čitalac sastavlja drugačije i svakome poseče prste na drugom mestu. Knjiga ne pripoveda, ona ispituje istoriju, jezik i samog čitaoca. Hazarski rečnik nas ne vodi kroz radnju, već kroz sopstveni lavirint i dok ga prelazimo, postajemo manje sigurni u priče koje znamo, a više u one koje slutimo.  Rečenice mirišu na parfem antikvarnice, na stare rukopise u kojima se čuva dah vremena. Reči su izbalansirane kao za razgovore na dvorovima, uz naklon. On je književni diplomata i zna da i najopasnija istina može da se servira na zlatnoj tacni metafore.  Iza te harmonije je tamno mastilo podsvesti, ravnoteža koja je ponekad samo maska iza koje se kriju senke. Istine su nečujne

Ovo je um koji ne samo da misli, već analizira, tražeći smisao. Čak i najprecizniji um mora imati granicu. Ne mora svaka greška da se ispravi, niti se svaka istina mora razotkriti. Nekad

Sloboda je dragocena svakome koji je razume po onim dragocenim rezultatima što ih ona donosi.( Svetozar Marković, Srpske obmane, Grafički zavod, Beograd, 1954.)    Ovim rečima Svetozar Marković istakao je svoje političke i

Jezik nije čoveku dat samo zato da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti